slavonica poetica

1956…
(Pričao mi dado
što je nekad bilo)

»Ne damo se mi Slavonci - nikome,
to upamti
to sinu svom kaži
da svome sinu kaže» )

I … mogu nam uzeti sve rekao je … i njive i polja i pašnjake.
Tjerati nas, mogu u bescjenje da prodajemo , rasprodajmo, dajemo, nabrekle žuljeve, sa naših umornih ruku .
Mogu godinama ostaviti za sobom preorane ceste.
Mogu da i ne dođu i ne moraju..
Ništa nas boljeti neće.
Tjerati nas mogu, marvu da prodajemo, predajemo, rasprodajmo, Dajemo…
Tavane mogu da nam metu,
Marva jedna marvinska…
Mogu žandare… da nas goloruke kundače…
Mogu porušiti stoljetno hrašće.
I sve.. sve nam mogu uzeti…

Ali dušu nam Slavonsku ,
Nikada, uzeti neće.
Uvijek će ova naša srca:
Bećarska,
Raširena,
Raspjevana,
Srca, posavska
Prisavska …
Zakucati jače…kada bać Tunja...
Nedjeljom poslije mise, namisti šešir, onako na koso, pa pred samom Crkvom zasvira , onaj naš bećarac…
Ej evo braće
Evo Slavonaca…
Sinu svom da kažeš; da svome sinu kaže:
Čuješ me Stipa .. zemljice ti ove …
Ne govori ovo iz mene, rakija ljuta šljivovica -
Suprotstavljena svakoj tezi.
- Već vjernost našoj ravnici
i krv Slavonska
ponosita
Suprotstavljena svakoj stezi…

Ti - kada budeš jednom
Prolazio, dolazio, odlazio,
Kada ti oči snene
Pogledom ne stignu
Dotaći sve čari njene
Znaj ja ću ti evo reći
Miriše ispod ovih snjegova
( Što je u bijeli veo odjenuše
I kao mladu za
Ples na vjetru zaprosiše)
…Rumenilo crnice
Iz kojega
Klijaju i do neba visoko rastu klice
Plemenitosti
Vjere
Dobrote
SINOVA OVE NAŠE RAVNICE

O tamu otirem blatnjave čizme.
O miris vina,
Kačim šešir.
I ove noći opet će
Znam!
Vatrene oči,
Nuditi nemir.

A tamburicu!
Svircima dati,
Neka sviraju one naše.
A ja ću opet pijan k'o majka
Za nekim stolom
Razbijat čaše.